Kako izabrati buduću karijeru, budući poziv, a samim tim i fakultet koji ćemo da pohađamo. Jer često se mladi pitaju na osnovu čega će da biraju tu svoju budućnost. Suštinski, odgovor na ovo pitanje je, relativno rečeno, prilično jednostavan, zato što postoje samo dva, po meni relevantna odgovora. Sve ostalo možete da bacite u vodu.

A to je da birate umom, dakle – razumom, a drugi način je da birate srcem. Ništa pored toga više ne postoji. Obrazložiću, naravno i jednu i drugu opciju.

Kada biramo umom, odnosno razumom, šta to zapravo znači? Moramo da sagledamo sve okolnosti našeg života. Prvenstveno moramo da sagledamo naše sopstvene ciljeve i želje. Šta je to što mi želimo da radimo, ako imamo neki plan za budućnost.

Ovo je direktno skopčano sa kreiranjem ciljeva. Postoji jedna kompletna tema, odnosno kurs koji radim – Kreiranje ciljeva. To je jedna, relativno opširna materija, ali definitivno neophodna svima, zato što nije upućena samo onima koji tek treba da počinju život na neki način, nego apsolutno svima koji u bilo kom trenutku (na primer poslovnom) žele da ostvare neke svoje, ili opšte ili posebne ciljeve.

Ukoliko ti mladi nemaju neke zacrtane ciljeve šta žele da urade, jer nije svejedno koji ćete fakultet izabrati u odnosu na to šta želite da radite u životu, vrlo često se dešava da uopšte ne radite ono što ste završili u školi odnosno na fakultetu.

Suštinski, to je slučaj i kod mene. Ja sam nakon studiranja prava završio ekonomiju. A moja ljubav, da tako kažem, i nešto čemu sam posvećen najviše jeste psihologija. Sad, možete se pitati – pa zašto nisam studirao psihologiju? Odgovor je u suštini jednostvan, ali i logičan. Tada kada sam birao fakultet razmišljao sam racionalno. U međuvremenu sam i radio, ali sam razmišljao ovako – ako završim psihologiju, dakle ono što volim, šta ću u budućnosti raditi? Dobro, tad sam bio mlad, pa nisam možda imao u perspektivi i vidicima da ću raditi ove poslove koje danas radim, ali tad sam razmišljao – okej, ako završim psihologiju, tada ću najverovatnije da radim kao psiholog u nekoj srednjoj školi. To definitivno nije posao za mene. Dobar je posao, nije sporno, ali nije posao koji meni dopušta kreativnost i sve ono što želim da radim u životu. Onda sam izabrao logički, dakle, umom, razumom. Izabrao sam poziv – hajde prvo da završim pravo, jer mogu se baviti pravom ili advokaturom. Radivši to, uvideo sam da to nije nešto čemu ću da se posvetim dugoročno.

Posle toga odlučim da završim ekonomiju. Zašto ekonomiju? Pa živim u Subotici, Ekonomski fakultet je u Subotici, hajde da završim ekonomiju, sa tim se može raditi, „biznisovati“. Diplomiram ekonomiju i šta onda? Ušao sam u neke privatničke vode, radio sa svojim privatnim firmama itd. Ali konstantno, sve te godine, dok sam studirao i jedno i drugo, vuklo me srce ka psihologiji. Konstantno sam izučavao tu psihologiju. Danas, nažalost, nemam nikakvu diplomu iz psihologije, ali dvadeset i kusur godina izučavam psihologiju i bavim se njome i iščitavam gomile knjiga itd. Verovatno više knjiga, nego što studenti pročitaju ikada, u okviru njihovog studiranja psihologije. Ne verovatno, nego sigurno.

Srce moje je govorilo da želim da se bavim nečim vezanim za psihologiju i tokom vremena, tokom godina moga poslovanja sam zapravo prešao u te vode nekim okolnostima i poslovnom i životnim itd. Počeo sam da se bavim edukacijom, a u okviru edukacije, prvenstveno pitanjem komunikacije i nekih drugih, da kažem, psiholoških disciplina, gde sam se zaista ispunio u svakom slučaju u pogledu onoga što želim da radim.

Pitanje – Da li sam pogrešio time što sam završavao pravo pa ekonomiju u odnosu na to da sam odmah direktno studirao psihologiju? Danas mogu da zaključim da jesam, jer danas se bavim onim što je vezano za psihologiju, a ne onim što je vezano za pravo, a ne baš ni onim što je vezano za ekonomiju, mada ima dodirnih tačaka.

Da li se kajem zbog toga što sam uradio? Odgovor je NE. Dakle, žao mi je što nisam završio psihologiju, ali se ne kajem što sam završio ove stvari. Zbog čega? Zato što, racionalno i dalje mislim da je to bila ispravna odluka u datom trenutku. To je veoma važno da shvatimo – dati trenutak kada donosimo neke važne odluke.

I da se odmah prebacim na onu drugu vrstu poziva, biranja fakulteta – kada kažem birajte srcem. Kada birate srcem, stoprocentno nikada nećete pogrešiti. Naravno, odmah će biti ljudi koji će da daju argumente protiv ovakve tvrdnje. I odmah ću da kažem da će ti argumenti biti ispravni. Pa tako ću ih i ja odmah dati – kako je moguće da srce uvek bira ispravno? Zar se ne može desiti da nekada pogrešimo? Da, može. Može, ali to se ispostavi kasnije, kao što ja smatram da sam pogrešio što sam završavao ove fakultete, a nisam psihologiju u startu. Da, ali ne zaboravimo jednu stvar – šta je suština ovog osnovnog pitanja kako birati profesiju, odnosno fakultet? Šta je suština? To je ono čime treba da se bavimo. Ne kako birati, nego šta je suština, stvarna srž tog pitanja. Moje lično mišljenje je da je suština tog pitanja da li ćemo proživeti život onako kako želimo i biti srećni u životu, ili ćemo se čitav život pitati „šta bi bilo kad bi bilo“? „Šta bi bilo da sam počeo taj posao?“ „Šta bi bilo da sam prišao onoj devojci koja mi se toliko sviđa?“ „Šta bi bilo da sam bio zaljubljen? Da li bih danas bio oženjen njom i imao čopor dece sa njom?“ „Šta bi bilo da sam prihvatio neki posao u inostranstvu?“ „Da li bih danas živeo u Americi?“ Dakle, šta bi bilo kad bi bilo.

Nemojte se pitati jer ćete se ceo život kajati zbog čega nešto niste uradili gde vas je srce vuklo. Jednostavno uradite to. Izaberite ono što vam srce kaže. Ako vam srce kaže da hoćete da idete na muzičku akademiju, idite na muzičku akademiju. Ako vam srce kaže da hoćete da postanete baletan, postani baletan. Ako ti srce kaže da hoćeš da se baviš biznisom, ili medicinom, ili ovim, ili onim, potpuno je svejedno, ili neću da se bavim ničim, ama uradi ono što ti srce kaže. Jer ćeš kao ljudsko biće tek tada živeti život onakav kakav ti želiš.

Sad, idu oni argumenti, da li se može pogrešiti – kako je moguće da biramo srcem, mi ćemo pogrešiti. Nije li bolje da biramo razumom? Super je ukoliko možemo da uklopimo i jedno i drugo. Što nam razum kaže da bi bilo dobro i pametno, a da nam srce kaže da je to ujedno i ispravno i ono što mi želimo. Ali ako ne može? Moj savet vam je da uvek odaberete srce iznad razuma, po pitanju ovih stvari.

Ukoliko se desi da pogrešite, a može se desiti – evo jednog konkretnog primera koji nije vezan za fakultet, ali može da bude za bilo šta u životu: Recimo, smatrali ste da je neka devojka žena vašeg života. Predivna jedna žena, predivno biće, vi ste zaljubljeni do ušiju u nju i oženite tu ženu. I ispostavi se da je ona ista kao njena majka, a to je, što bi narod rekao – prava veštica. Dakle, u tom slučaju shvatite da ste pogrešili. Zato što su oči bile slepe pri ljubavi i onda niste upotrebili razum i shvatili ste da ste pogrešili. Pa ljudi, rastanite se. Završite to. Šta je problem? Nađite drugu ženu, drugog muža, drugi poziv, drugi fakultet… Ako krenete na fakultet srcem i budete na njemu, recimo, godinu dana i shvatite da to nije za vas, osetite da to nije za vas – prekinite ga. Jednostavno ga prekinite. Idite na nešto drugo ili ispišite se, nemojte uopšte ići na fakultet, bavite se sportom, bavite se biznisom ili bilo čime.

Gde su tu roditelji? Klinci, vi koji sad ovo gledate, da li ste sada srednjoškolci, pa i ako ste već na fakultetu, mogu samo da vas zamolim da racionalno shvatite ovo što vam pričam, a to je: Nikada nemojte poslušati nalog roditelja da izaberete poziv onaj koji vam oni kažu (fakultet, posao itd). Nikada. Sem ukoliko se to ne poklapa sa vašim vlastitim osećanjima, mišljenjima i slično. U prevodu, roditelji ma koliko da vas vole, oni ne znaju šta je za vas dobro. Oni ne znaju šta vaše unutrašnje biće želi i šta će da ispuni vas. Oni vam žele dobro, oni vas savetuju i vi trebate da saslušajte njihova mišljenja. Poslušajte mišljenja vaših prijatelja, vaših mentora… Ali sva ta mišljenja samo saslušajte, ali nemojte poslušati u smislu da ih sprovedete u delo. Saslušajte i dobro razmislite. Vi osetite šta je od toga najbolje za vas i onda postupite onako kako vam kaže srce.

Koliko god je moguće upotrebljavajte i jednu i drugu stranu. Ako kažem da je srce neka desna strana, dakle – ono što osetimo, razum je neka leva strana – ono što iskalkulišemo, hajde da spojimo onda to u jedno i da uradimo po tome. Ako ne može zajedno, slušajte srce, jer srce vam nikada neće pogrešiti.

Da ne bih ostao dužan, na kraju da se obratim i roditeljima. Roditelji, jedno je to što vi volite vašu decu. I to što vi možda želite da vaša deca nastave ono što ste vi radili. Primera radi – ako ste vi advokat, pa mora i sin da bude advokat. Ako ste vi lekar, pa mora i ćerka da bude lekar itd… Ne moraju. Pustite njih da se ostvare u potpunosti. Pustite njih da shvate šta je to zašto su se oni rodili i došli na ovaj svet. Pustite njih da njima ispilvaju oni njihovi kvaliteti i oni njihovi potencijali koje su oni dobili rođenjem, vašim vaspitanjem i okolnostima sopstvenog života. Zapamtite jednu stvar – njihove okolnosti odrastanja apsolutno nisu jednake kao vaše okolnosti odrastanja.

Naravno, to kad kažem pustite njih, apsolutno ne znači da ćete ih pustiti s lanca, što se kaže, i da ih uopšte nećete nadgledati i da ih uopšte nećete pomalo usmeravati. Da, na vama je zadatak, kao roditeljima, da polako i pomalo usmeravate vašu decu. Da im dozirate neke stvari koje oni mogu da urade, da pročitaju itd.

Evo jedan klasičan primer kako se to prosto radi, kako to funkcioniše. U pitanju je navika slušanja neke vrste muzike. Moja navika slušanja muzike je bila dozirana direktno od moje majke jer prva muzika koji sam ja ikada „dobio“ u životu, su tri kasete. Jedna je bila Betoven, ne znam koja sinfonija, druga Mocart i  treća nešto što se zvalo „Muzika raspoloženja“, neka kompilacija klasike. A bio sam veoma mlad, naravno, i od tog momenta sam počeo da slušam i da obožavam klasiku. Naravno, kasnije sam stekao neke svoje navike. Posle sam počeo da slušam rok, heavy metal i takve stvari… Ali klasika je i dalje nešto što će mi ostati do kraja života.

Tako i vi možete da utičete na njih. U zavisnosti od toga koju literaturu im dajete, gde ih vodite na izlete, na kakve koncerte, itd. Ako vi kao roditelji sa njima gledate „Farmu“ i „Parove“, onda razmišljajte gde će vam završiti sinovi i ćerke. Ćerke verovatno na splavovima. Doći će ujutru oko osam časova kući, sa 14 godina, a da ne kažem kako će da dođe kući. A čiji je to rezultat i zasluga? Pa vaša.

Ali bez obzira što ih nadgledate, što im dajete neke stvari, pustite njih da biraju svoj život.

Uz jednu ogradu (sada se obraćam i mladima i roditeljima): Mladi, nemojte slučajno da vam padne na pamet da se ljutite ukoliko roditelji urade sledeću svar, a vi roditelji obavezno uradite sledeću stvar, a to je –  ako vidite da vam dete srlja u ambis (u ambis droge, u ambis prostitucije, u ambis bilo čega…) e tad više nema nikakvog puštanja. Tad ih zgrabite za vrat, opalite par šljaga ili po dupetu i naučite ih pameti.

Pogledajte i video na ovu temu:

Srdačan pozdrav,
Boris Teodosijević

Boris Teodosijević

Više o Borisu možete pogledati na sledećem linku:
https://centarzalicnirazvoj.com/clan/boris-teodosijevic/