U razgovoru sa prijateljima, bliskim ljudima, klijentima, često čujem istu priču ispričanu na različite načine. To jest, ono što na prvi pogled deluje kao različite priče, na kraju se svede na istu priču o razočaranju, dubokom bolu, neverici, nelagodi, a tek ponekad o – olakšanju, zbog jedne stvari: gubitka prijatelja. Neko ko nam je ceo život, ili nekoliko godina, ili čak tek neko vreme predstavljao važnu sponu sa svetom, važnu kariku u lancu odnosa, pre svega prijateljskih, koje smo tokom vremena izgradili. Neko koga smo doživljavali kao najboljeg prijatelja, neko s kim smo se najviše smejali, koga smo prvog zvali kada nam se nešto desi… je otišao iz našeg života.

Iz svog privatnog života, kao i iz spiritualne prakse, znam do koje mere takvo iskustvo ostavi čoveka slomljenog. Da bi se čovek oporavio, važno je razumeti zašto je do raskida došlo. Takav odlazak uvek znači jednu od dve stvari: ili je onaj koji nas je napustio nadrastao nas, ili je, pak, obrnuto: mi smo nadrasli njega. Komplikovana je ta reč „nadrasti”: zvuči prestrašno ako uzmemo da je neko drugi nadrastao nas: pored toga što se osećamo napušteno, osećamo se i glupo, kao da se sve to desilo a mi ništa nismo shvatili, ni da se dešava, ni zašto, ni kako… S druge strane, ako kažemo da smo mi nadrasli nekoga, zvuči kao da smo u pomoć prizvali svu pomoć svog ega, sujete, ljutnje, kao da govorimo: „e pa, prevazišao sam te, već nisi više mogao da me pratiš!” U takvom tumačenju, „nadrasti” je u oba slučaja „loša” reč.

Bolno iskustvo, i traumatično, kako god da okrenemo. Ali, za onoga ko će smoći snage da pomeri u stranu i osećaj niže vrednosti, i ljutnje, i straha, i ega, i da sa sobom, u miru i hrabro, razmisli šta se u stvari desilo, uvek će videti da je samo došlo do vrhunca nečega što se pred njihovim očima dešavalo već neko vreme – krize u odnosu. Do krize može doći opet iz dva stanja:

  1. Obe osobe su na niskom stupnju svesti: međusobne sitne čarke, ispravljanja „krivih Drina”, nelagode, podbadanja, kritikovanja, ogovaranja, pokušaji da drugoga „ispravimo”, da mu kažemo „kako treba” da živi, postoje kod obe osobe. I što je najzanimljivije, i jedna i druga sebe vide kao žrtve. Jedna se pita: zašto ona mene neće da posluša, kad ja hoću da joj pomognem! A druga kaže: Zašto ona mene napada?! A važno je uvek znati da je onaj koji ima potrebu da pomaže drugom upravo taj kome je pomoć potrebna.

Jer najteže je pogledati u sebe i reći: Ja imam problem. Radim pogrešno. Radim u korist svoje štete. Radim ovo da bih zaboravio da imam problem. Jer ako sebi priznam da imam problem, moram preuzeti odgovornost da taj problem rešim. A odgovornost… Odgovornost je najstrašnija reč. I zato, umesto da sebe popravljamo, mi popravljamo druge.

  • Jedna osoba se osvešćuje i oslobađa kao ličnost, a druga stagnira: Jedna osoba počinje da, često i nesvesno, izlazi iz odnosa. Dakle, da „nadrasta”. Okovi sopstvenih ograničenja počinju da je pritiskaju toliko da počinje da ih polako zbacuje. Ne želi nikoga da menja, želi sebe da menja. Ne želi bilo kome da objašnjava bilo šta. Ne želi da njoj bilo ko objašnjava kako treba da misli i radi, želi da živi tako da, kada donese odluku, u svom telu, u stomaku, oseća spokoj i kaže: JA sam u redu s ovom odlukom.Ne želi da iko leči svoja nezadovoljstva na njoj, želi da se, bez griže savesti udalji od takvih ljudi, makar bila sama. Ona sama nema više potrebu da svoja nezadovoljstva leči na drugima – skupila je hrabrosti da sebi, u samoći, kaže: Danas nisi bila dovoljno dobra. I, šta možeš sama da učiniš u vezi sa tim?

Često čujemo da su drugi ljudi „naša ogledala”, ali ne razumemo to uvek baš najbolje. Kada biramo društvo, mi podsvesno biramo one u kojima vidimo sebe, na ovaj ili onaj način – ono što jesmo, ono što mislimo da jesmo, ono što želimo da jesmo (a često ne smemo sebi da priznamo) itd. Ako smo na niskom stupnju svesti, lako ćemo upasti u odnose u kojima ispravljamo druge, kritikujemo ih zato što nisu kao mi, „učimo” ih kakvi da budu da bismo ih mi voleli. Ali, kada jedna osoba „ode”… krene putem osvešćenja, prijateljstvo će opstati samo ako druga osoba prihvati tu promenu. A ako iz straha ostane ukopana na mestu na kom se nalazila još kad je prijateljstvo započelo i odbija da mrdne s tog mesta iz straha od promene – iz straha da odbaci maske iza kojih krije sve svoje nesigurnosti – i još baca otrovne strelice pokušavajući da vas vrati… To je siguran znak da je došlo vreme za jedno veliko, spokojno „zbogom”.

U svom novom životu, uvek treba ostaviti prostora za starog prijatelja, ali nikada za stari odnos sa tim prijateljem, koji vas je povređivao i koji ste prevazišli.

Izvor: http://umetnikzivota.com/

Jelena Stegnjaić

Više o Jeleni možete videti na sledećem linku:
https://centarzalicnirazvoj.com/clan/jelena-stegnjaic/