Ljudski odnosi se razlikuju po nivoima bliskosti. Poznanik, komšija, drug, prijatelj, partner…Svaka od ovih uloga poziva nas da razlikujemo načine angažovanja,tj. izlaganja kao i ulaganja u odnos. Bliski odnosi podrazumevaju iskrenost u načinu saopštavanja informacija o sebi, drugima i svetu. Ukoliko smo usmereni na informacije o drugim ljudima ili drugim stvarima, mi možemo da ulazimo u zonu sličnih stavova i po tom pitanju da se povezujemo. Ukoliko su nam slične teme važne, tj. usmeravamo pažnju ka istim fenomenima  mi se nalazimo prema interesovanjima. Kada smo spremni  da pričamo o sebi, dok druga osoba nema isti stepen otvaranja, možemo se delimično osetiti prijatno, a možda čak i usamljeno u tom odnosu. Konačno, ukoliko pričamo dvosmerno, dotičući  polje ’mi’, u kome smo se sreli, govorimo o vrlo osetljivom područiju koje ljudi nazivaju intimnost i bliskost.

Zašto nije jednostavno ući u ovu zonu?

Ona zavisi od stepena izgrađenosti osobe. Koliko smo svesni sebe i sveta oko sebe. Kako gledamo na naša stanja i emotivne doživljaje. Umemo li da ih razlikujemo, i da li želimo da govorimo o njima? Ukoliko da, postoji mogućnost da ćemo i drugu stranu pozivati u ovo područje, u kojem ćemo deliti priču o sebi, naizmenično sa sagovornikom. Važna stvar je i koliko smo zainteresovani za svet drugoga. Koliko nas drugi istinski zanima? Da li umemo da slušamo, pratimo, empatišemo osobu preko puta nas. Ovo interesovanje pobuđuje  pažnju i osoba se oseća sigurno da u našem prisustvu verbalizuje i razmenjuje informacije.Prema Karpmanovoj skali bliskosti ovo bi mogla da bude osnova za novu vezu. Konačno,područje MI jeste mesto susreta u kome dve osobe dele svesnost, zajedništvo, lojalnost, poštovanje, ljubav, romantiku i partnerstvo.

Kakava je vaša ’sveta zemlja ’zajedništva?

Ipak, radeći sa ljudima uočavama da je veoma mali broj njih spreman da neguje i održava ovu ’svetu zemlju’ zajedništva. Ona je često pusta, sušna, ne baš negovana i zapuštena. Rastinje je oskudno, jer ga niko ni ne zaliva. Ovo govori o jednoj vrsti zanemarivanja odnosa, kao i samozanemarivanja, koje nastaje kao posledica nemanja jasne predstava o ljubavi, i zajedništvu. Takođe, modeli koje su ljudi imali, nekada znaju da postave vrlo nizak standard u razmeni bliskosti. Kada se svemu tome doda današnji tempo života, oskudne zone mira u kojima ređe dozvoljavamo sebi da se zaista susretnemo, dolazimo do rutinskih površnih odnosa koji ne podrazumevaju istinski dodir.

Psihologija i ljubav

Iako je o ljubavi spevano puno pesama, poema, napisano knjiga koje ulaze u svetske antologije najlepših misli o osobi u stanjima ljubavi, u psihologiji ipak, ljubav ima sopstvene psihičke zakone, koji se ne mogu savladati ni čestim manipulacijama razuma. Ovo je osetljiv psihički fenomen u kome osoba oseća snažnu naklonost prema nekoj osobi. Tada osoba oseća nežnu privrženost, zaokupljenost ličnošću drugog, zainteresovana je za njegove ili njene potrebe, želje i misli. Ovo može biti podržano i strasnom željom za bliskim odnosom u kome se želi biti što češće i čvršće sa tom osobom. Brojne su i psihološke teorije o poreklu ljubavi . Prema Fromovoj teoriji ljubav  je jedini čovekov zdrav i  zadovoljavajući odgovor na problem ljudskog postojanja. Ona prema njemu nema svoj biološki već pre svega psihološki koren u potrebi  da reši problem svoje egzistencije, a njene komponente su: davanje, briga, odgovornost, poštovanje i poznavanje. Grupa autora koja govori o afektivnom vezivanju koren ovog osećanja i budućih partnerskih odnosa vidi u odnosu majke i deteta. Kvalitet ove veze ili simbioze definisaće buduće sklonosti emotivnog vezivanja. Konačno Stenbergova triangularna teorija govori o tri komponente ljubavi: strasti, bliskosti i posvećenosti.

Zablude o ljubavi

Srećem dosta ljudi koji dolaze na psihoterapiju jer njihova relacija ljubavi ne uspeva. Šta se dešava kada nemamo kvalitet odnosa koji želimo? Odgovor na ovo pitanje često dobijem interesujući se šta osoba uopšte smatra ili očekuje u nekom odnosu, kako ga kreira i kako se u njemu oseća. Česta zabluda nastaje usled razočaranosti jer je zaljubljenost prošla, i ’ništa nije kao pre’. To naravno i jeste neminovnost, jer zaljubljenost i ljubav jesu dva potpuno različita i pored brojnih uverenja o sličnosti, ipak suprotstavljena osećanja. Glavna razlika je što se ljubav zasniva na poznavanju realnosti druge osobe, dok je zaljubljenost velikim delom iskrivljena projekcija stvarnosti. Sve čime je osoba bila ’očarana’ kasnije biva i ’razočarana’ jer uviđa da su stvari drugačije nego što se činilo. Mlade bračne parove često upućujem na ovu činjenicu, jer nestanak ove’ čarolije’ zna da izazove indisponiranost, kao i upitanost: ’ da li smo mi uopšte jedno za drugo?!’ U brzom svetu u kojem živimo niska tolerancija na frustraciju, kao i potreba za samougađanjem i uživanjem, ne spremnost da se  strpljivo gradi odnos, može  bez velikih razloga usmeriti osobe na put brzopletih raskida.

Sposobnost za ljubav

Sposobnost za ljubav bazirana je na poverenju i posvećenosti u vezi. Ovo može da zvuči kao dobar recept, ali i vrlo veliki zahtev u svakodnevnim životnim relacijama koje traže različite vrste angažovanosti. Ipak pokazalo se da nesigurna osoba uglavnom želi da dobije ljubav, a manje da je pruži, jer na taj način sanira bazičnu nesigurnost i strah od života ili bliskosti. Neki mere kvaliitet svog odnosa manifestacijom seksualnosti, poklonima, laskanjem. Ovo sve može da bude važno, ali primarniji je kvalitet odnosa, emocionalna satisfakcija koja se dalje može nadovezati i fizičkom bliskošću.

Strah od odbacivanja

Odnos poverenja i ljubavi razvija se sa našom spremnošću da se u intimnom prostoru otvorimo, da budemo ranjivi u očima drugog. Ovo je u velikoj meri izazov, jer  pokazati ’pravo lice’ često znači izložiti se mogućnosti da budemo odbačeni.  Jedna muška osoba sa kojom sam radila, ulagala je veoma puno energije u ’ostavljanje utiska’  kod partnerke, a posebno mu je bilo bitno da se ne otkrije bilo kakva vrsta njegove ’slabosti’. S tim, da je on pod ’slabošću’ podrazumevao dosta ’običnih’ stvari tipa,  pokazivanja ili iskazivanja kako se trenutno oseća ili šta iskreno misli. Ovo ulaganje u ’fasadu’, a ne u deo njegovog stvarnog intimnog sveta, ostavljala je utisak rigidnosti i lišavala ga je i kvaliteta bliskosti sa osobom koja je bila tu, uz njega.

Tokom detinjstva osoba nauči da je ljubav u vezi sa strahom od odbacivanja, zato što se dete socijalizuje čestim zabrana i granicama. Kao malo ne ume da razlikuje da mama iako bezuslovno voli, može i da ograničava i ljuti se. Ukoliko s vremenom ne napravi ovu razliku može verovati da nije vredno, kao biće. Ovo je tačka u kojoj samopouzdanje osobe ume da postane problem. Izvesno je da veliki broj ljudi danas poseduje neku vrstu straha od bliskosti. Kod nekih je taj strah izraženiji, što ima za posledicu lišavanje uzajamnosti. Osoba može da veruje tj. ne veruje da je sposobna da primi ljubav, kao i da bude voljena. Takođe, strategija: ’odbaciti partnera pre nego on odbaci mene’ može biti paradoksalni manevar zaštite. Ovo zna biti osnova i nekih promiskuitetnih ponašanja ili sindroma ’Don Žuana’, u kome osoba spolja gledano može delovati preterano aktivna, čak i seksualno, ali iznutra može se osećati slabo, i emocionalno veoma deprivirano u vezi.

Ljubav kao kvalitet života

Da bi izašli iz začaranog kruga nezadovoljstva u bliskim i emotivnim odnosima, ljudi bi trebali dozvoliti sebi promenu u pravcu primanja i davanja ljubavi, tačnije reč ljubav da pretvore u glagol voleti.  Važan uslov za to jeste povezati se sa sopstvenim potrebama i željama, i početi ih razmenjivati u svom odnosu opušteno i spontano. Na taj način osoba kreira intimni deo sveta, u kojem može biti upravo onaka kakva zaista i jeste.

Izvor: https://majapavlov.com/

Maja Pavlov, psihoterapeut

Više o Maji možete pogledati na sledećem linku: https://centarzalicnirazvoj.com/clan/maja-pavlov/